Boreout je još jedan od novih termina u poslovnom svetu za koji nemamo odgovarajući prevod. Taman smo se navikli na izraz burnout (sindrom sagorevanja) i činjenicu da je klasifikovan kao profesionalno oboljenje, a sada se nalazimo pred novim izazovom:
Kako prevesti i objasniti pojavu da, kada je ljudima hronično dosadno na poslu, to takođe može da ima vrlo loše posledice.
Dosada ili kriza besmisla?
Epidemija besmisla, za nas koje interesuje tema blagostanja, nije ništa novo. Već duže vreme, logoterapija, nauka o blagostanju i nauka o sreći pokušavaju da odgonetnu kako da smisao i svrhovitost ponovo postanu ljudima dovoljno atraktivni.
Znam da se neće svima svideti ovo što sam napisala i da će biti i onih koji će mi zameriti što taj globalni problem odbijam da vidim kao epidemiju depresije. Takvo viđenje stvari nije samo moje. Od Viktora Frankla, preko Martina Seligmana, sve do Sonje Lyubomirsky – ako prođete isti istraživački put koji sam ja izabrala za sebe, bolje ćete razumeti zašto se govori o krizi besmisla.
Koji god prevod reči boreout da izaberemo, a mogu da se našalim i prevedem ga kao „sindrom smorenosti“, važno je znati da ima gotovo identične simptome kao sindrom sagorevanja i da stručnjaci savetuju da se organizacije bave njime, umesto da ga ignorišu.
Kako nastaje boreout
Različiti faktori utiču na nastanak ovog problema – od fizičkog okruženja do situacije kada više nema zanimljivih poslovnih izazova. Osobe, koje se suočavaju sa hroničnim osećajem dosade na poslu, menjaju odnos prema svom poslu i on počinje da im deluje potpuno besmislen.
Posledice uključuju simptome stresa, anksiozniosti, depresije, nesanicu, glavobolje, i to sve može dovesti do potrebe da se ljudi ranije penzionišu ili da češće koriste bolovanje. Za razliku od sindroma sagorevanja, boreout ne utiče u toj meri na fizičko zdravlje i zato može da potraje dok se ne prikaže kao ozbiljna prepreka obavljanju svakodnevnih aktivnosti.
Novi zadatak za HR stručnjake i vlasnike biznisa
Boreout nije nastao u vreme pandemije korona virusa, ali je sada veća mogućnost da se pojavi kod više ljudi. Jedan od razloga povezan je s drugim aktuelnim fenomenom – zaposleni sada više preispituju svoje razloge zbog kojih su se negde zaposlili i razmišljaju o razlozima ostanka na tom poslu.
Odnos prema zaposlenima koji pate od „hronične dosade“ drugačiji je od odnosa prema onima koji su „sagoreli“ od posla. Dok se na previše rada gleda sa simpatijama, ljudi sa boreout sindromom vide se kao nezainteresovani i nemotivisani, što može da dovede do osuđivanja u situaciji kada im je potrebna podrška. Ovaj sindrom može da se prepozna po tome što ljudi radije kupuju preko interneta ili u radno vreme pregledaju različite sadržaje koji nemaju veze s poslom. Ali, to ne znači da su lenji i nezainteresovani, nego da se verovatno na taj način nose s problemom.
Problem nezadovoljstva svojim poslom postoji od industrijske revolucije, kažu stručnjaci. Ipak, noviji je fenomen da ljudi očekuju osećaj ispunjenosti zbog toga što rade, kao i da njihov trud bude prepoznat kao vredan i nagrađen.
Zbog toga je prvi zadatak za HR stručnjake i vlasnike biznisa da razumeju problem i da nauče da ga prepoznaju. Potom, da budu otvoreni za kratkoročna i dugoročna rešenja. U početku, zaposleni može da dobije interesantnije zadatke koji će u njemu probuditi staru strast i zadovoljstvo svojim poslom. Ali, to ne mora da dovede do očekivanih rezultata.
